Neugodni razgovori o margini
Postoje stavke unutar strukture troškova koje imaju nešto zajedničko.
Oni ne pripadaju nikome posebno.
Oni nisu odgovornost nijednog odjela/ministrstva.
Operacije koriste uslugu. Finansije plaćaju fakture. Nabava interveniše kada je potrebno. Ali niko time zapravo ne upravlja. I tako prolaze godine.
Svaki odjel donosi male odluke. Novi dobavljač u fabrici. Usluga koju je ugovorio marketing. Alat koji je instalirao IT. Vremenom, ovaj trošak postaje dio strukture troškova kao da je trajan.
Ne zato što je neko odlučio da tako ostane. Već zato što se prožima kroz nekoliko timova i na kraju se operativno upravlja. Ništa ne izgleda problematično. Sve dok neko ne pogleda sveobuhvatno. I tada počinju da se pojavljuju poznate stvari: previše dobavljača za istu uslugu, različite cijene unutar iste kompanije, ugovori koji se obnavljaju bez pregleda, duplirani alati, preklapanje osiguranja.
Nije problem u pregovorima. Ne zato što je loše urađeno. Već zato što niko nije sagledao širu sliku.
I tu obično nastaje problem. Ne radi se o određivanju cijena. Radi se o tome da se ovim troškom ne upravlja kao kategorijom. Kada stavka troška nema jasnog vlasnika, nedostaje joj i strateški pregled. A kada se to dogodi, prestaje se s pregledom.
I u mnogim slučajevima, upravo tu se pojavljuje nešto zanimljivo. Više margine nego što se činilo.
